SUTRA JE SAVINDAN: Bitni običaji koji se ne preskaču nikad!

Srpska pravoslavna crkva, vernici, ali i čitav srpski rod gde god živeo 27. januara slavi Svetog Savu, praznik posvećen ocu srpske duhovnosti, kulture, osnivaču srpske crkve i prosvetitelju.

Sveti Sava se slavi kao zaštitnik škole, učitelja i đaka.

Loading...

Sveti Sava rođen je 1169. godine u Rasu kao najmlađe dete velikog srpskog župana Stefana Nemanje i njegove žene Ane, dobivši ime Rastko. Malog Rastka vaspitavali su najbolji učitelji iz Soluna, Dubrovnika, Venecije i Carigrada. Bio je bistro, pametno i veselo dete, brzo je naučio da čita i piše. Međutim, Rastka svetovni život nije mnogo zanimao, već je interesovanje pokazivao za duhovne lepote.

U vreme njegove mladosti, kada je uveliko pripreman za život budućeg vladara, na Nemanjinom dvoru boravili su svetogorski monasi, među kojima je bio i jedan Rus. Zaokupljen razmišljanjima o motivima iz žitija svetih, koje je svakodnevno čitao, sedamnaestogodišnji Rastko dugo je s njima razgovarao.

Zadivljen pričama o lepoti Svete gore, doneo je odluku koja će mu potpuno izmeniti život – rešio je da ode u ovu monašku državu. S obzirom na to da nije mogao da računa na roditeljski blagoslov, odlučio je, baš kada su roditelji rešili da ga žene, da pobegne s monasima.

Slomljen od bola, Stefan Nemanja odmah je poslao poteru za sinom. Rastko se nalazio u ruskom manastiru Svetog Pantelejmona (Rusik), gde je pod pretnjom obećao Stefanovim ljudima da će se narednog dana vratiti u dvor. Ali, legenda kaže da su svetogorski monasi, na Rastkov predlog, pribegli lukavstvu – spremiše bogatu trpezu i vino, pa gonioci posle obimne večere zaspaše. Mimo manastirskih propisa, dotadašnji princ se zamonašio i uzeo ime Sava.

Tako je Sava ostao u manastiru, gde se revnosno molio, učio i služio. Posle kratkog vremena, prešao je u grčki manastir Vatoped, takođe na Svetoj gori, gde je nastavio strogi monaški život. Za to vreme u Srbiji, posle prvog očajanja, Stefan Nemanja se pomirio sa sinovljevom željom. Često mu je slao novac, da bi mu u manastiru bilo udobnije, ali je on sve delio siromasima ili svetogorskim manastirima.

Sava odlučuje da posle dvadeset godina privremeno napusti monaški život i doprinese učvršćivanju i napretku srpske države.

Posle izmirenja braće, na Stefanovu molbu, Sava ostaje u Studenici i u njoj stvara novi duhovni i kulturni centar srpske države. Narednih osam godina Sava će biti iguman ovog srednjovekovnog hrama. Za to vreme je pisao i prevodio srpske spise, poučavao braću i prosvećivao narod. U Studenici otvara prvu školu srpske pismenosti i školu za sveštenike i kaluđere – postaje duhovni voda i ustrojitelj srpske države.

Narodna verovanja i običaji

Na Svetog Savu post je obavezan. Iako je u kalendaru SPC upisan crvenim slovom, Sveti Sava može i mrsno da se slavi ako ne pada u sredu ili petak. Veruje se da ovaj svetitelj može da umiri more i oluje kao i da stvori vodu iz kamena…

Postoji i verovanje da je loš znak ako na Svetog Savu grmi i da će se sigurno nešto rđavo desiti, pošto su udari gromova izuzetno retka pojava zimi. O grmljavini na Svetog Savu govori se i u narodnoj pesmi “Početak bune na dahije”. Isto tako postoji i verovanje da sunčan dan na Svetog Savu donosi blagostanje i srećnu i rodnu godinu.

Iako je današnji dan crveno slovo, na Svetog Savu za kućne poslove uglavnom važi kontra od onoga što je uobičajeno na velike praznike. Baš zato što se stoka u staro vreme puštala sama na ispašu, smatralo se da domaćin Savindan treba da iskoristi za sve bitne kućne poslove. Žene danas smeju da rade kućne poslove, a čak je poželjno da se obavi veliko spremanje. Smatra se i da deca na Svetog Savu treba da nauče nešto novo, makar neku novu pesmu, jer će se u suprotnom ulenjiti i neće dovoljno napredovati cele godine.

 

Izvor: Kurir

Loading...
loading...